Potreba ili želja ? Možda i jedno i drugo. Ili kada je potreba želja, a želja potreba. Ne ciniti ništa je možda jedino stanje kada se želja i potreba potiru, nestanu u udaru trepavica kada se oci sklope. Zvuk tišine i beskrajna praznina mraka obesmišljavaju želju.

Moje oci su svedoci koji nikada ne svedoce. Moje oci pamte cutke. Moje oci imaju predele gde sve što su videle spuštaju u prostor zaborava. Jedino belina ima ulogu budenja onog što je zaboravljeno. Sve što se pojavi ja prepoznajem i bez reci imenujem. Bojeci belinu. Nemo, nudeci nenametljivo postojanje. Belina nestaje u nastajanju jednog sveta koji ce neki drugi, možda, drugacije nazivati. Moji znaci i simboli u jednom trenutku nisu više samo moji. Njihovo postojanje zavisice od drugih. Momenat njihovog odvajanja od mene izaziva radost u meni.

U mojim ocima nema mesta za želju, jer želja skriva suštinu. To moje oci znaju. Ne znajuci da znaju.

Sva moja stanja su stanja potrebe. Sva moja delanja su delanja iz potrebe. Jedino suština nema potrebu postojanja.

Da li je nada isto što i želja? Može li ona da bude moje prekoracenje, korak do želje? Odakle nada u meni?

Ne mogu reci da se nisam nadao. Jesam. Još uvek se nadam.

Nadao sam se ozdravljenju i onda kada nisam znao šta je ozdravljenje.

Nadao sam se svakom novom jutru. Svakom danu. Svakoj noci, gde je mrak kao veliko ogledalo u kojem se ogledao moj duh videci u nadi da su pocetak i kraj jedno te isto. Zavisno odakle se gleda.

Nadao sam se prijateljima, i ako sam s vremenom neke nove dobijao i neke stare prijatelje gubio, primecivao sam kako se ravnodušnost spušta na moja ramena kao prašina koju je teško otresti.

Nada je nevidljivi žar koji u nama tinja, ne ubrzavajuci naše udare srca, jer ubrzani otkucaji srca stvaraju plamen koji na svojim jeziccima nosi želju.

Želja je svetlost cula. Nada je uspon nakon pada.

Slikarstvo je potreba koju je covek stvorio. Jedino što sam znao o slikarstvu, od sámog pocetka mojeg bavljenja njime, bilo je da ce to biti dugacak put. Ta dužina podrazumeva sve. I ništa. Jedino znacajno jeste putovanje. Uspešni ili neuspešni rezultati u radu, samo su stanice na putu. Tuga i radost ulaze i izlaze na ista vrata, donoseci sa sobom svoja obeležja, kao godišnja doba.

Umetnost je sinonim za rec slikarstvo. Slikar je postao umetnik. To je kao aristokratska titula za slikare, iza koje se skriva sva obicnost ovog zanata. Rec umetnost je teret na prstima slikara. Ona je magla u kojoj se halapljivost i prostota ambicije bezbedno prerušavaju u ugodnu pojavu.

Slikarstvo sa mnogo truda izdržava sve izazove novih medija. Danas je slikarstvo na samrtnickoj postelji. Ovog bolesnika na smrt, vešto našminkanog od strane kriticara, kustosa muzeja i galerista, galerije i muzeji pokušavaju da proglase zdravim. Stari zanat je na izdisaju. Ova veština opstaje još samo na ponekim kursevima za amatere gde se na brzinu postaje priucen slikar, jer u ozbiljnim školama za umetnost novi mediji su mnogo privlacniji za studente.

Nakon kursa, kursisti potajno sanjaju Van Goga u obliku duge.

Tradicionalno slikarstvo se pretvorilo u imataciju. Ideja je postala sadržaj slike. Tehnika sprovodenja tih ideja nije važna. Ona se može preuzeti od bilo koga. Kad obezvredimo proces izvodenja ideje, ona lici na Saturna koji jede svoju decu.

Postmodernizam je eufemisticki pojam za nemoc slikarstva i umetnosti uopšte. Ekspresionisticki izraz bez emocije jeste formula postmodernizma. Ideja je ta koja drži emociju pod kontrolom, ne da bi je usmerila ka pravom mestu, vec iz sopstvene narcisoidnosti. Isprazni gest slikareve cetke pri slikanju jeste zahtev ideje, a ne zahtev emocije. Emocija poništava estetiku, dajuci život novim oblicima kojima se nismo nadali. Momenat kada nešto nepoznato vodi našu ruku, trenutak izvan znanja i neznanja, a to nepoznato nije ni bog, niti neka natprirodna sila, to je tren kada našu ruku usmerava mašta i svet vizija.

Novih prica nece biti, jer nijedan od problema koje je covek sâm stvorio nije rešen. Forma tih vecnih prica ce se menjati, ili ce zavisno od mode biti uoblicavana, ali autenticnost umetnicke slike, pod uslovom da zadovoljava sve zahteve, formalne i sadržinske, zavisice od stepena iskrenosti slikara.

Tafil Musovic
Amsterdam, 2004