Slikarstvo
je potreba koju je covek stvorio.
Jedino što sam znao o slikarstvu, od sámog pocetka
mojeg bavljenja njime, bilo je da ce to biti dugacak put.
Ta dužina podrazumeva sve. I ništa. Jedino znacajno
jeste putovanje.
Uspešni ili neuspešni rezultati u radu, samo su stanice
na putu.
Tuga i radost ulaze i izlaze na ista vrata, donoseci sa sobom
svoja obeležja, kao godišnja doba.
Umetnost je sinonim za rec slikarstvo.
Slikar je postao umetnik.
To je kao aristokratska titula za slikare, iza koje se skriva
sva obicnost ovog zanata.
Rec umetnost je teret na prstima slikara.
Ona je magla u kojoj se halapljivost i prostota ambicije bezbedno
prerušavaju u ugodnu pojavu.
Slikarstvo sa mnogo truda izdržava sve izazove novih medija.
Danas je slikarstvo na samrtnickoj postelji.
Ovog bolesnika na smrt, vešto našminkanog od strane
kriticara, kustosa muzeja i galerista, galerije i muzeji pokušavaju
da proglase zdravim.
Stari zanat je na izdisaju.
Ova veština opstaje još samo na ponekim kursevima za
amatere gde se na brzinu postaje priucen slikar, jer u ozbiljnim
školama za umetnost novi mediji su mnogo privlacniji za studente.
Nakon kursa, kursisti potajno sanjaju Van Goga u obliku duge.
Tradicionalno slikarstvo se pretvorilo u imataciju.
Ideja je postala sadržaj slike.
Tehnika sprovodenja tih ideja nije važna.
Ona se može preuzeti od bilo koga.
Kad obezvredimo proces izvodenja ideje, ona lici na Saturna koji
jede svoju decu.
Postmodernizam je eufemisticki pojam za nemoc slikarstva i umetnosti
uopšte.
Ekspresionisticki izraz bez emocije jeste formula postmodernizma.
Ideja je ta koja drži emociju pod kontrolom, ne da bi je
usmerila ka pravom mestu, vec iz sopstvene narcisoidnosti. Isprazni
gest slikareve cetke pri slikanju jeste zahtev ideje, a ne zahtev
emocije.
Emocija poništava estetiku, dajuci život novim oblicima
kojima se nismo nadali.
Momenat kada nešto nepoznato vodi našu ruku, trenutak
izvan znanja i neznanja, a to nepoznato nije ni bog, niti neka
natprirodna sila, to je tren kada našu ruku usmerava mašta
i svet vizija.
Novih prica nece biti, jer nijedan od problema koje je covek sâm
stvorio nije rešen.
Forma tih vecnih prica ce se menjati, ili ce zavisno od mode biti
uoblicavana, ali autenticnost umetnicke slike, pod uslovom da
zadovoljava sve zahteve, formalne i sadržinske, zavisice
od stepena iskrenosti slikara.
Tafil
Musovic
Amsterdam, 2004
|
